Право на читање

This translation may not reflect the changes made since 2011-09-20 in the English original. Please see the Translations README for information on maintaining translations of this article.

Аутор: Ричард Столман

Овај чланак је објављен у Communications of the ACM, издању од фебруара 1997. (том 40, број 2).

Из Пута за Тихо, збирке чланака о претходницима Лунарне револуције, објављене у Луна Ситију 2096.

За Дана Халберта, пут у Тихо је почео у колеџу — када га је Лиза Ленц замолила да јој позајми свој рачунар. Њен се био покварио, а осим ако не позајми други, не би могла да преда свој семинарски рад. Није постојао нико кога би се усудила да пита, осим Дана.

Ово је ставило Дана пред дилему. Морао је да јој помогне — али ако би јој позајмио свој рачунар, она би могла да прочита његове књиге. Осим чињенице да би могао добити вишегодишњу затворску казну кад би пустио неког да чита твоје књиге, сама идеја га је испрва шокирала. Као и сваког другог, од основне школе су га учили да је дељење књига нешто неваљало и лоше — нешто што би само пирати радили.

А није било ни превише вероватно да СПА — Софтверски протекциони ауторитет — не би успео да га ухвати. На часовима софтвера Дан је научио да је свака књига имала надгледача ауторских права који је јављао када и где је била читана, и ко ју је читао, Централном лиценцирању. (Они су користили ове информације да би ухватили читајуће пирате али и да би продали профиле занимљивости препродавцима.) Следећи пут кад би његов рачунар био умрежен, Централно лиценцирање би сазнало. Он би, као власник рачунара, добио најтежу казну — због непредузимања ничега да спречи злочин.

Наравно, Лиза можда и није намеравала да прочита његове књиге. Можда јој је требао рачунар само да би написала свој семинарски. Али је Дан знао да је она дошла из породице средње класе која тешко да је могла да приушти и школарину, а камоли да плати за читање. Он је разумео њено стање; и сам је морао да позајми новац да би платио за све научне радове које је прочитао. (10% од тих хонорара је ишло истраживачима који су написали радове; пошто је Дан намеравао да постане научник, надао се да ће његови радови, ако довољно често буду навођени, донети довољно да би могао да отплати овај дуг.)

Касније, Дан ће сазнати да је некада било време када је свако могао да оде у библиотеку и чита научне радове, чак и књиге, без потребе да плати. Било је независних научника који су читали на хиљаде страница без владиних донација. Али 1990-их, и комерцијални и непрофитни издавачи научних часописа су почели да наплаћују приступ. До 2047, библиотеке које су нудиле јавни приступ научној литератури су биле само бледа успомена.

Било је начина, наравно, да се заобиђу СПА и Централно лиценцирање. Они су такође били незаконити. Дан је имао колегу из програмирања, Франка Мартучија, који је набавио незакониту алатку за исправљање грешака [дебагер], и користио га да би прескочио ко̂д надгледача ауторских права док је читао књиге. Али, причао је о томе превеликом броју пријатеља и један од њих га је пријавио СПА за награду (студенте који су били дубоко у дугу лако је било намамити на издају). 2047, Франк је био у затвору, не због пиратског читања, већ због поседовања дебагера.

Дан ће касније сазнати да је некада постојало време када је свако могао да има алатке за исправљање грешака. Чак су постојале и бесплатне алатке које су се могле добити на ЦД-у или преузети преко интернета. Али обични корисници су их почели користити да би заобишли надгледаче ауторских права, и најзад је један судија пресудио да је то постала њихова превасходна употреба у пракси. То је значило да су биле незаконите; њихови програмери су били послати у затвор.

Програмерима су, наравно, и даље требале алатке за отклањање грешака, али произвођачи дебагера у 2047. години су достављали само нумерисане копије, и то само званично лиценцираним и регистрованим програмерима. Дебагер који је Дан користио на часовима програмирања био је чуван иза посебног фајервола тако да се могао користити само за студентске вежбе.

Такође је било могуће заобићи надгледаче ауторских права инсталирањем измењеног системског језгра. Дан ће касније сазнати о слободним кернелима, чак и читавим слободним оперативним системима који су постојали крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века. Али они не само што су били незаконити, као дебагери — не би ни могао инсталирати један без познавања основне основне [root] лозинке рачунара. А ни ФБИ ни Мајкрософтова подршка ти не би рекли тако нешто.

Дан је закључио да није могао једностанво да позајми Лизи свој рачунара. Али није могао ни да јој не помогне, јер је био заљубљен у њу. Свака прилика да прича са њом би га испунила радошћу. А то што га је замолила за помоћ, то је могло значити да је и она волела њега.

Дан је разрешио ову дилему тако што је урадио нешто још незамисливије — позајмио јој је рачунар, и рекао јој је своју лозинку. На тај начин, ако би Лиза и прочитала његове књиге, Централно лиценцирање би мислило да их је он читао. То би и даље био злочин, али СПА не би аутоматски сазнала за њега. Једини начин да сазнају био би да га Лиза пријави.

Наравно, да је факултет икада сазнао да је дао Лизи своју лозинку, била би то завеса за њих обоје као студенте, без обзира за шта би је она употребила. Факултетска политика је била да је свако ометање са њиховим средствима за надзор студената основ за кажњавање. Било је небитно да ли си стварно урадио нешто штетно — преступ је био отежавање администраторима да те проверавају. Они су претпостављали да то значи да радиш нешто друго забрањено, и нису морали да знају шта.

Обично, студенти не би били избачени због овога — бар не директно. Уместо тога, био би им забрањен приступ факултетским рачунарским системима, и неизбежно би пали испите из свих својих предмета.

Касније, Дан ће сазнати да је оваква универзитетска пракса почела тек 1980-их, када су студенти у великом броју почели да користе рачунаре. Пре тога, факултети су имали друкчији приступ студентској дисциплини: кажњавали су активности које су биле штетне, не оне које су биле само сумњиве.

Лиза није пријавила Дана СПА. Његова одлука да јој помогне водила је њиховом браку, и такође да доведу у питање све чему су били научени о пиратовању још као деца. Заједно су почели да читају о историји ауторских права, о Совјетском савезу и његовим ограничењима копирања, па су чак прочитали и са̂м Устав Сједињених Америчких Држава. Преселили су се на Месец, где су нашли друге који су се као и они уклонили од дуге руке СПА. Када је Устанак Тихоа почео 2062, универзално право на читање постало је један од његових основних циљева.

Ауторова белешка

[Ова белешка је освежена 2007.]

Право на читање је битка која се бије данас. Мада може да потраје и 50 година да наш садашњи начин живота ишчезне у таму, већина конкретних закона и поступака који су горе описани су већ предложени; многи су већ прописани у закон, у САД и другде. У САД, Дигитални миленијумски закон о ауторским правима [Digital Millenium Copyright Act — DMCA] је установио правни основ за ограничавање читања и позајмљивања компјутеризованих књига (као и других радова). Европска унија је наметнула слична ограничења у директиви о ауторским правима из 2001. У Француској, под DADVSI законом усвојеним 2006. и са̂мо поседовање DeCSS-а, слободног програма који може да дешифрује видео на ДВД-у је злочин. [У Србији и Црној Гори, ово је обезбеђено члановима 180 и 187 Закона о ауторском и сродним правима из 2004. — прев.]

2001. сенатор Холингс кога је финансирао Дизни предложио је закон зван SSSCA који би захтевао да сваки нови рачунар има уређаје за обавезно ограничење копирања које корисник не може да заобиђе. После Клипер чипа и сличних предлога америчке владе за депоновање кључа, ово показује дугорочну тежњу: рачунарски системи се све више и више припремају за то да одсутним утицајним људима омогуће контролу над људима који уствари користе рачунарски систем. SSSCA је касније преименован у неизговорљиво CBDTPA, што је прозвано као „Конзумирај ал' не покушавај да програмираш закон“ [Consume But Don't Try Programming Act].

Републиканци су преузели контролу над америчким сенатом недуго потом. Они су мање везани за Холивуд него демократе, тако да нису пожуривали ове предлоге. Сад кад су демократе поново у контроли, опасност се поново повећала.

2001. САД су почеле покушаје да искористе предложени споразум о Слободној трговинској области у Америкама [Free Trade Area of the Americas — FTAA] да би наметнуле иста правила на све земље западне полулопте. FTAA је један од такозваних споразума о слободној трговини, који су уствари направљени тако да дају компанијама све већу и већу власт над демократским владама; наметање закона као што је DMCA је типичан пример овога. FTAA је дејствено убио Лула, председник Бразила, који је одбацио захтеве DMCA као и друге.

Од тада су САД наметнуле сличне захтеве земљама као што су Аустралија и Мексико кроз двостране уговоре о „слободној трговини“, и на земље као што је Костарика кроз Централноамерички споразум о слободној трговини [CAFTA]. Председник Еквадора Кореа одбио је да потпише уговор о „слободној трговини“, али је и Еквадор усвојио нешто слично DMCA у 2003. Нови устав Еквадора можда ће обезбедити згодну могућност да га се отараси.

Једна од идеја у овој причи није била предложена у стварности до 2002. То је идеја да ће ФБИ и Мајкрософт чувати основне [root] лозинке за ваш лични рачунар, и неће вам дозволити да их имате.

Заговорници овог плана су му наденули имена као „рачунање од поверења“ [trusted computing] или „Паладијум“. Ми га зовемо „издајничко рачунање“ [treacherous computing] јер су његове последице да натерају ваш рачунар да слуша разне компаније а не вас. Ово је уведено 2007. као део Виндоуза Виста; очекујемо да ће и Епл урадити нешто слично. Према овој идеји, тајни ко̂д ће чувати произвођач, али ни ФБИ неће имати потешкоћа да до њега дође.

Оно што Мајкрософт има није баш лозинка у традиционалном значењу; нико је уствари неће откуцати на екрану. Наиме, то је потпис и кључ за шифровање који одговара другом кључу смештеном у ваш рачунар. Ово омогућава Мајкрософту, и потенцијално било ком веб сајту који сарађује са Мајкрософтом, коначну контролу над оним што корисник може да ради на свом рачунару.

Виста је такође дала Мајкрософту додатне моћи; на пример, Мајкрософт може да насилно инсталира њене надоградње и може да нареди свим рачунарима који имају Висту да одбију да стартују одређени драјвер. Основна сврха Вистиних многобројних ограничења је прављење DRM-а [Digital Rights Management - управљање дигиталним правима] којег корисници не могу да заобиђу.

Кад је ова прича била испрва написана, СПА је претила малим Интернет провајдерима, захтевајући од њих да јој дозволе да надгледа све њихове кориснике. Већина провајдера је попустила пред претњама, јер нису могли да приуште одбрану на суду. Један провајдер, Комјунити конеКШн [Community ConneXion] из Окленда у Калифорнији, одбио је овај захтев и стварно је био тужен. СПА је касније повукла оптужницу, али је добавила DMCA што им је дало моћ који су тражили.

СПА, што је уствари скраћеница за Софтверску протекциону асоцијацију, је у овој улози полицијској улози заменила БСА то јест Бизнис софтвер алијанса. Она није, данас, званична полиција; незванично, понаша се као да јесте. Користећи средства која подсећају на бивши Совјетски савез, она позива људе да шпијунирају своје колеге и пријатеље. БСА кампања терора у Аргентини 2001. садржала је једва замаскиране претње да ће људи који деле софтвер бити силовани.

Универзитетска безбедоносна политика каква је описана горе није измишљена. На пример, један од рачунара у једном чикашком универзитету исписује ову поруку када му приступите (наводници су у оригиналу):

Овај систем је за употребу једино од стране овлашћених корисника. Појединци које користе овај систем без овлашћења или у прекорачењу свог овлашћења су изложени надгледању и записивању свих њихових поступака од стране системског особља. Током надгледања појединица који користе овај систем на недозвољени начин или током одржавања система, поступци овлашћених корисника такође могу бити надгледане. Свако ко користи овај систем изричито пристаје на такав надзор и опоменут је да уколико се таквим надзором открију могући докази незаконите активности или кршења Универзитетских прописа, системско особље може обезбедити доказе таквог надзора Универзитетским органима и/или полицији.

Ово је веома занимљив приступ Четвртом амандману Устава САД: терати скоро сваког да пристане, унапред, да се одрекне својих права која им он даје.

Ауторова белешка прича о бици за право на читање и електронском надзору. Битка почиње данас; овде су везе према двама чланцима о технологијама које се управо развијају да би вам ускратиле право на читање.

Electronic Publishing: Чланак о достављању књига у електронском облику, и ауторскоправним проблемима који утичу на право читања копије.
Books inside Computers: Програм који контролише ко може да чита књиге и документе на рачунару.

Референце

The administration's “White Paper”: Information Infrastructure Task Force, Intellectual Property and the National Information Infrastructure: извештај Радне групе за права на интелектуалну својину (1995).
An explanation of the White Paper: The Copyright Grab, Памела Самјуелсон, Вајрд, јан. 1996.
Sold Out, Џејмс Бојл, Њујорк тајмс, 31. март 1996
Public Data or Private Data, Вашингтон пост, 4. новембар 1996.
Union for the Public Domain — организација чији је циљ отпор и преокретање прекомерног проширења ауторских права и патентних моћи.

Овај есеј је објављен у збирци „Слободан софтвер, слободно друштво: изабрани есеји Ричарда М. Столмана“.

Остали текстови за читање

Филозофија пројекта ГНУ
Copy Protection: Just Say No, Објављено у Компјутер ворлду.